Kratke priče o ljubavi i nežnosti

Prvi talas crnogorske književnosti već se uveliko ustoličio kako u domovini tako i u regionu. Balša Brković, Dragan Radulović, Ognjen Spahić, Aleksandar Bačanović, Pavle Goranović, Andrej Nikolaidis (da ih poređam po starosti), zajedno sa spisateljicama Draganom Kršiković, Slavicom Perović i mnogim drugima koje nisam nabrojao od početka dvadeset prvog stoleća predstavljaju značajnu književnu i intelektualnu snagu, koja u kombinaciji sa nekoliko značajnih nagrada, konkursa i časopisa koji se u Crnoj Gori pojavljuju i traju, ovoj književnosti obezbeđuju zavidnu simboličku moć. Ono što je još važnije jeste da se pojavio i drugi talas u ovoj literaturi na čelu sa Vladimirom Đurišićem, Stefanom Boškovićem, Nađom Bobičić i last, but not least Ilijom Đurovićem koji će onom proboju koju su ostvarili njihovi prethodnici i prethodnice obezbediti poštovanja dostojno trajanje.

Jer, koliko god su takozvanom prvom talasu bile i ostale važne politički škakljive teme koje se kombinuju sa žanrovskom literaturom, što je na neki način bilo očekivano jer su autori i autorke morali da naprave rez u odnosu na prethodnu crnogorsku, uslovno rečeno njegoševsku tradiciju, ali i na regionalnu pod čijim su uticajem formirani (utoliko je značajno okretanje hrvatskoj i bosansko-hercegovačkoj, mnogo više nego srbijanskoj književnosti koja je tradicionalno smatrana bližom) toliko su njihovi naslednici i naslednice opsednuti esteticizmom i svojevrsnim povratkom formalizmu jer je teren raščišćen, crnigorska književnost je ozbiljno utemeljena i moguće je okrenuti se drugim temama i problemima.

Ilija Đurović je poslednji u nizu novih crnogorskih autora/ki koji se pojavio i svojom zbirkom pripovedaka "Oni to tako divno rade u velikim ljubavnim romanima" zaista predstavlja više nego prijatno iznenađenje. Ovo se čini značajnijim zbog toga što se njegova knjiga pojavljuje u izdanju Žute kornjače, mlade i male izdavačke kuće koja će, ako je suditi po ovom izdanju, postaviti nove dizajnerske standarde u crnogorskom izdavaštvu koje zaista nije na previsokom nivou.

Zbirku čini osamnaest tekstova koji bi se mogli podvesti pod ono što nazivamo kratkom pričom. Postoji pojmovna razlika, ili bi makar trebalo da postoji između termina kratka priča, pripovetka i novela i tiče se dužine narativa, gde bi kratka priča bila najkraća, a novela najduža forma koja se približava romanu. Đurović se dakle svesno udaljava od kompleksne romaneskne forme i uspeva da u svedenim pričama postigne maksimalan efekat uz pomoć klasičnih kratkopričaških zanatskih trikova kao što su obrt, neočekivani kraj, lažni kraj, ironija, zamena uloga i slično. Njegova zanatska umešnost svedoči o tome da se radi o inteligentnom i obrazovanom autoru koji je učio na najboljim uzorima, od kojih neke eksplicitno pominje u knjizi, poput Karvera i Vajldinga, a neke možemo sami da iščitamo.

Tematski okvir Đurovićevih priča čini intimni svet ljubavnika koji on, s punom svešću o est-etici trenutka, vrlo lako dekonstruiše, na primer u pričama "Karajan kvartet", "Kurva iz Poljske" i/ili "Kružni tragovi po ruševini". Međutim, nisu mu strani ni sentimentalni tonovi koje u priličnoj meri uspeva da dozira, tako da čak predstavljaju neku vrstu iznenađenja, s obzirom da smo kao čitaoci na početku dvadeset prvog stoleća navikli na sasvim drugačije odnose. Hladnoća i surovost su nam postale svakodnevica, tako da nam se svaka nežnost čini bljutavom. Međutim, Đurović je uspeo svojim pričama da pokaže da postoji niz mogućnosti u odnosima među ljudima, mahom ljubavnim parovima, ali upečatljiva je i priča o ocu i sinu.

Iako se kreće u okvirima onoga što bismo nazvali stvarnosnom prozom, autoru nisu strani izleti u fantastiku ("Meso"), ali ni u postmoderne postupke. Verovatno najbolju priču u zbirci predstavlja ona kojom se knjiga zatvara, a po kojoj je zbirka dobila ime. Njeno tekstualno ispisivanje kruga kojim se ispripovedani događaj pretvara u tuđi tekst i tako unedogled istovremeno je i svojevrsna autopoetika koja nije lišena ironije. Ovaj postupak nije nov, ali je u Đurovićevoj izvedbi, koja u sebi krije priličan erotski naboj, dobio na svežini. Upravo se ovim svojstvima Đurović preporučuje kao zreo autor koji se samouvereno kreće u stvorenom svetu, često ispitujući tradicijom uspostavljene granice.

Ipak, ne radi se o savršenoj zbirci, dapače. Čini se da je rukopisu nedostajao urednik, upravo da bi neke priče koje su potencijalno bile izvrsne, spasao od propadanja. Pomenuta pripovetka "Meso" ima potencijal neslućenih razmera, ali je narativno izvedena veoma traljavo. Ona počinje slikom razvrata u čijoj se pozadini krije raspadanje. Iako je ovo stari srednjovekovni motiv, Đurović mu daruje savremenu, gotovo tranzicijsku notu koju onda hiperbolira do neslućenih razmera, ali negde usput gubi priču. Odnos između ljubavnika pada potpuno u drugi plan, a priča odlazi u preterivanje koje jeste izvrsno, ali postaje samo sebi cilj. Drugim rečima, oseća se izvesno neiskustvo koje se moglo nadomestiti dodatnim, treba li reći književno lukavijim i starijim, parom očiju.

Zbirka Ilije Đurovića ipak je vrlo kvalitetna, zaslužuje sve pohvale i otvara novi pravac u razvoju crnogorske književnosti. Tražiti od jednog mladog autora više bilo bi neskromno. Siguran sam da će njegovo ime u budućnosti postjugoslovenske književnosti biti jedno od važnijih.

Vladimir Arsenić, E-novine