Soliterci su najgori - Ilija Đurović

Kad je sa desne strane pet solitera, kad se u liniji nosa vidi zgrada fakulteta sa crvenim krovom, iza nje još dva solitera niža od onih pet sa desne strane, i kad je lijevo veliki most, onda se posmatra sa izbočine brda sa kojeg se vidi grad. U šesnaest sati i jedanaest minuta sunce se spušta iza zapadnih planina. Ako je vedro i ako je januar peti, grad je prekriven zlatnom bojom. Sunce polako zalazi dok se u šesnaest sati i četrnaest minuta ne izgubi u obližnjem moru.

     Kad se pogleda desno, prema pet solitera, koje zovu Pet udo­vica, na sedmom spratu trećeg solitera s lijeva vidi se lik žene. Žena kestenjaste boje kose i krupnih zelenih očiju sjedi u stolici i posmatra zalazak u prozorima nove zastakljene zgrade. Jedan dio prozora reflektuje njen lik, a drugi narandžastu liniju zalaska.

 U 16:00 suprug gospođe kestenjaste kose napuštao je njihov zajednički stan.

– Mislim da je vrijeme da još jednom razmisliš o svemu. Nešto mora da se promijeni. Ja ću da razmislim, ali to ne pomaže ako i ti ne razmisliš o svemu.

 Žena sa sedmog sprata trećeg solitera s lijeva – žena se zove Olivera – zaključala je vrata za svojim suprugom i oslonjena o zid, zaplakala. Plakanje nije trajalo dugo. Ušla je u kupatilo i umila lice. U kuhinji je pripremila vodu za čaj. Prešla je u dnevnu sobu i sjela u stolicu pored prozora.

Marko – tako se zvao Oliverin suprug. Olivera i Marko sje­djeli su u restoranu i večerali.

– Pričao sam joj o tebi – govorio je Marko preko zalogaja.

  – Sve sam joj rekao. Sopstvenoj ženi pričao sam o svojoj ljubav­nici. To je bila njena želja. Molila je da joj pričam o ženama sa kojima sam bio prije nje. U početku je bilo zanimljivo. Ispričao sam joj nekoliko doživljaja. Onda sam došao na tu ideju. Počeo sam da pričam o tebi. Davao sam ti drugo ime, drugu boju kose i očiju, druge grudi i noge. Na taj način bio sam sa tobom dok sam ležao u njenom krevetu. Ona je svake noći slušala priče o tebi. Onda je shvatila. Tako je počela paranoja. Pregledala mi je džepove. Mirisala je odjeću. Nisam želio da priznam prevaru. To i nije bila prevara, nego ljubav, zar ne? Čuvao sam se za sud. Želio sam nešto da sačuvam za kraj. Sjedjeli smo u sudnici kad se proces završavao. Trebalo je da iznesem svoje razloge za razvod braka pa sam zamolio sudiju da mi dozvoli kratak uvod. Rekao sam mu da želim nešto da priznam svojoj ženi prije nego što se rastanemo. Rekao sam da želim to da uradim pred sudom. Sudija je dozvolio. Gledao sam je u oči i ispričao sve o onim noćima. Pred tim ljudima rekao sam kako sam joj često u krevetu pričao o tebi. Rekao sam da je slušala priče o ženi sa kojom sam je preva­rio, a vjerovala je da sluša o mojim bivšim ljubavima. Rekao sam da smo vodili ljubav u krevetu u kojem je ona spavala. Pričao sam sve dok nije briznula u plač. Onda sam stao i popio gutljaj vode. Hvala, to je sve što sam želio da priznam, rekao sam i naklonio se sudiji. Napustio sam sudnicu. Stajao sam ispred i pušio. Čekao sam da izađe. Želio sam još jednom da je vidim. Iznijeli su je. Vrištala je i tresla se toliko da su je jedva držali. Nakon suđenja došao sam kod tebe. U naše ljubavno gnjezdašce.

Nasmijao se. Nekoliko mrvica hrane izletjelo mu je iz usta. Na stolu, oko vlažnih mrva, stvarali su se tamni krugovi. Olivera je osjećala mučninu. Konobar je prišao stolu i pitao da li im se hrana dopada. – Još vina – rekao je Marko i otišao u toalet.

Dva velika lavaboa od porcelana bila su okružena sapunima i kremama za ruke. Muški WC bio je slobodan. Marko je ušao i zaključao vrata. U ženskom WC-u neko je povukao vodu.

Konobar je donio vino i pogledao Oliveru.

– U redu je. Uzećemo vino.

– Gospodin nije probao.

– Gospodin je u toaletu. – Konobar se naklonio i udaljio od stola. Olivera je pila vino i posmatrala goste. Za stolom pored njihovog sjedio je muškarac. Sa dvije strane stola bilo je posta­vljeno jelo. Muškarac je pio viski i pušio. Marko se zadržao u WC-u dovoljno dugo da Olivera popije prvu čašu. Osmjehivao se dok je hodao ka stolu.

– Moraš da vidiš. Postavili su kreme i sapune oko lavaboa. Tebi bi se to dopalo. Stiglo je vino – rekao je. Iz WC-a je izašla djevojka u crnoj haljini. Sporo je hodala. Marko je gledao prema njoj. Sjela je za sto do njihovog. Muškarac i djevojka su se ljubili. Tokom večeri djevojka je nekoliko puta pogledala Marka i Olive­ru. Marko je uzvratio pogled. Olivera je ponovo osjetila mučninu.

Bilo je šesnaest i sedamnaest. Olivera je sjedjela u stolici po­red prozora i posmatrala zalazak. U ruci je držala šolju sa slikom katedrale. Podigla je šolju i skupila usne kao da zviždi.

     Bio je sumrak. Olivera i Marko krenuli su na more. Na izla­sku iz grada zaustavili su se ispred supermarketa. Ušli su oboje. Olivera je gurala kolica. Između police sa pićem i police sa slatkišima dvije promoterke su prodavale paštetu od ribe. Olivera je birala slatkiše. Marko je razgledao paštete.

– Dobar dan mlade dame – bio je ljubazan.

– Dobar dan – odgovorile su promoterke.

– Zašto bih ja kupio vašu paštetu – pitao je uz osmjeh.

– Nije to naša pašteta – rekla je jedna od djevojaka.

– Vas dvije ste promoterke. To znači da morate da ubijedite što više ljudi da kupi ovu vrstu paštete. – Djevojke su se osmjehivale. Olivera je stajala pored police sa pićem.

– Ja kao ljubitelj tunjevine pitam sad vas zašto da kupim pa­štetu, a ne tunjevinu u konzervi. Objasnite mi. Za to vas plaćaju – smješkao se. – Zašto bih rizikovao sa paštetom kad mogu da kupim konzervu i gledam šta jedem. – Uzimao je pakovanja iz ruku promoterki i okretao ih između prstiju.

– Vi onda, gospodine, kupite konzervu – rekla je jedna od djevojaka. Marko se nasmijao.

Olivera je gurala kolica prema kasi. Gledala je Marka kako se pozdravlja sa djevojkama. Osmjehivao se dok je hodao ka Oliveri.

– Simpatične su – rekao je.

– Jesu – potvrdila je. Kad je došla na red da plati zavukla je ruku u torbu.

– Trenutak – rekla je. Desna ruka joj se do lakta gubila u torbi. Lijevom je izvlačila peškire i kreme za sunčanje. Kasirka je ćutala.

– Ti plati, novčanik je na dnu – Olivera je rekla i pogledala Marka.

– Nemam ništa kod sebe – rekao je.

– Gospođo, pravite gužvu – rekla je kasirka.

– Tu je negdje – rekla je Olivera.

Sadržaj torbe okretao se na pokretnoj traci. Sa dna je isplivao mali novčanik. Kasirka je pogledala Oliveru. Olivera je platila račun. Nagurala je stvari u torbu i zajedno sa Markom napustila prodavnicu. Stavili su kese u prtljažnik i izašli sa parkinga. Po­novo su bili na magistrali.

– Gdje ti je novčanik – pitala je nakon deset minuta ćutanja.

– Tu je – rekao je Marko.

– Gdje tu?

– Tu, u džepu.

– Bio ti je u džepu dok smo bili u prodavnici?

– Jeste – rekao je Marko.

– Rekao si da nije kod tebe.

– Izvini.

– Zašto se smiješ – pitala je Olivera.

– Bilo mi je uzbudljivo da te gledam u neprijatnoj situaciji – rekao je.

– I nisi mi pomogao – Olivera ga je gledala.

– Pomogao bih ti da je duže trajalo.

Marko je vozio ka moru zagledan u put. Osvježavao se hlad­nim sokom iz supermarketa.

     Bilo je šesnaest sati i devetnaest minuta. Na grad se spustio sumrak. Stolica pored prozora bila je prazna. Cigareta je gorjela u pepeljari. Dva doktora i sestra podizali su sa pločnika Oliveri­no tijelo. – Soliterci – rekla je sestra – oni su najgori. Raspuknu se kao lubenica.