Karajan kvartet - Ilija Đurović

– Nismo željeli odvratna imena Sergejevih Rusa. Uostalom, Sergeja boli kurac za Rusiju. Je li tako – rekla je i pomazila ga po bradi. Njihovi prijatelji su se smijali.

– Morate da ga vidite dok spava. Diriguje velikim simfonij­skim orkestrima. Stiv će da bude dirigent. Novi Karajan. Svijet će da najebe zbog njegove genijalnosti. Taj mali mora nešto da uradi. Ovo nije roditeljsko sranje, nemojte to da mi kažete – re­kao je i nasmijao se. Svi su se smijali. Druga flaša Caberneta bila je prazna. Čaše su bile pune. Sergej je pojačao muziku.

– Probudićeš ga – rekla je.

– Mora da zavoli muziku.

– Ćutite – rekla je. Držala je podignut prst. Između naleta orkestra šeste simfonije (Čajkovski) čula se vriska bebe.

– Neka plače. Tako se čeliči.

– Seljačino – rekla je i otišla u sobu. Vratila se sa bebom. Dje­čakova glava gledala je sa njenog ramena. Nije plakao. Krupne plave oči gledale su sobu. Sjela je i okrenula ga ka gostima.

– To su prijatelji – rekla je. Njihovi gosti gledali su bebu. Ser­gej je držao čašu na koljenu. Smijao se dok je gledao dječaka.

– Muzika ga zanima više od vas.

– Ne seri – rekla je. Podigla je dječakovu ruku.

– Pozdravi se – rekla je. Muškarac i žena pružili su ruke preko stola i naizmjenično tresli dječakove šake.

– Udavićete ga – Sergej je rekao. – Vrati ga u krevet i donesi vino. Kasno je za bebu – rekao je. Gledao je njihova lica.

– Mali je bolji od vas – rekao je. Niko ga nije slušao. Troje odraslih vrištalo je i štipalo bebu. Dječak ih je pogledao i počeo da plače.

– Traži da ga vratiš u krevet – rekao je Sergej.

– Stivi se usrao – rekla je i poljubila dječaka u potiljak. Njihovi gosti su se vratili na svoja mjesta na trosjedu. Ksenija je presvla­čila bebu u krilu.

– Nisam željela ni naša odvratna imena. Moj otac je dobio ime po svom stricu. Majka je dobila ime po babi. Ne mojoj, po svojoj babi. Ja sam dobila ime po princezi. U čitavoj porodici redovno su održavana seljačka i crkvena imena. Ljudi se čude, ali me ne zanimaju – rekla je. Zalijepila je krajeve nove pelene. Dječak je ležao na njenim koljenima. Gledao je oca. Sergej se smijao. Pokazivao je prstom njihove goste. Beba je ponovo bila čista. Ksenija je umotala prljavu pelenu.

– Smrad će brzo da prođe – rekla je. Natočila je vino u čašu.

– Nikad ne biste pogodili zbog čega sam se odlučila za Stiven. Ova budala bila je toliko izgubljena kad sam mu dala bebu u ruke. Nije me slušao kad sam rekla da sam odabrala ime. Gledao je bebu i cmizdrio. Bez razmišljanja se složio da bude Stiven. Budala – rekla je. Kroz vazduh je poslala poljubac ka Sergeju. On je napućio usne i uzvratio poljubac. Njihovi gosti su se držali za ruke.

– Dok sam se porađala sjetila sam se trenutka kad smo ga napravili. Bila sam sigurna da je to ta noć. – Sergej je otišao u kuhinju. Vratio se sa novom flašom.

– Na dan kad smo napravili Stivena ovaj idiot ubijao me pri­čama o Kejdžu. Ja mrzim Kejdža – rekla je. Napravila je pauzu da dohvati čašu.

– Kejdž je genije – rekao je Sergej.

– Kejdž je budala – rekla je kad je progutala prvi gutljaj. – I nikad mi nije bilo jasno zbog čega neko voli Kejdža. Ovo nije isto vino – rekla je.

– Isto je. Previše si popila.

Njihovi gosti su se poljubili. Muškarac je polizao modru ka­pljicu sa ženine usne. Ponovo su gledali Kseniju. Nasmijala im se i nastavila.

– Onda je uveče kad smo otišli u krevet krenuo sa muzikom. Ja to volim, to uvijek radimo, nikad ne idemo u krevet bez mu­zike, ali te večeri je odabrao Kejdža. A sad malo Kejdža, rekao je i krenuo dignut prema meni. Morala sam da prihvatim.

– Pijana si. Volim te – Sergej je rekao. Sporo je spuštao kapke.

– Nemoj to da radiš. To radi kad je pijan. Opet se ljubite. Idite u sobu – rekla je i ispraznila čašu. Vidjeli su se modri jezici. Muškarac je na trenutak zavukao ruku u ženinu suknju. Svi su se nasmijali. Muškarac i žena su se razdvojili. Ksenija je nastavila.

– I to sranje koje je uključio jer je znao da sam već dovoljno napaljena i da ga stvarno želim, ta glupost, previše glupa čak i za Kejdža, zvala se „Stivenova balada“, zamislite – rekla je. Sergej se nasmijao.

– Moraćemo malom da promijenimo ime – rekao je. Dlanom je zatvorio usta i nastavio da se smije. Ksenija je pogledala Sti­vena. Dječak je spavao u fotelji.

– Uključio si „Stivenovu baladu“, tako si rekao, od kurčevog Džona Kejdža. Ne znam ni kako sam ostala trudna. Zbog toga sam malom dala ime Stiven. Zbog Kejdža – rekla je. Njihovi gosti su se smijali. Sergej se smijao. Ustao je i poljubio je u usta. Spustio se u fotelju.

– Pijan sam – rekao je. Ustao je i poljubio bebu u potiljak. – Kejdž je genije. Četiri minuta i trideset tri sekudne je geni­jalna ideja. On je to smislio.

Ksenija se zagrcnula.

– To je najveća glupost. To je najveća glupost koju možete da zamislite. Pokušaj da me jebeš četiri minuta i trideset tri sekunde – rekla je.

Njihovi gosti su se ponovo ljubili.

– Ti si najljepša žena koju sam sreo – rekao je Sergej. – Jeba­ćemo se i ja te volim.

     Stiven je spavao u fotelji. Njegovi roditelji vodili su ljubav sa novim prijateljima. Naizmjenično. Unakrsno. Karajanovi kon­certi bili su pratnja. Prokofjev, Sezar Frank, Čajkovski.