"Oni to tako divno rade u velikim ljubavnim romanima" na festivalu Odakle zovem

Pred­sta­vlja­nje pi­sa­ca Og­nje­na Spa­hi­ća i Ili­je Đu­ro­vi­ća upri­li­če­no je u okvi­ru pro­gra­ma „Bez ve­li­kih ri­je­či, mo­lim”, ko­ji je dio fe­sti­va­la krat­ke pri­če „Oda­kle zo­vem”. Me­di­ja­tor knji­žev­ne ve­če­ri, po­zna­to ime u knji­žev­nim kru­go­vi­ma, ured­nik Kru­no Lo­ko­tar, po­čeo je di­na­mič­no sa pred­sta­vlja­njem auto­ra. Na tre­nut­ke je pod­sje­ćao na vo­di­te­lja boks me­ča. Po­ja­snio je pu­bli­ci da su Spa­hi­će­ve pri­če du­že, dok su Đu­ro­vi­će­ve kra­će, kao i da je na­slov­ni­ca Spa­hi­će­ve knji­ge ša­re­ni­ja, dok je Đu­ro­vi­će­va jed­no­stav­na. Lo­ko­tar je na­sta­vio upo­re­đu­ju­ći sti­lo­ve, broj kar­ti­ca i di­ja­lo­ga u knji­ga­ma „Pu­na gla­va ra­do­sti” Ognjena Spa­hi­ća i „Oni to ta­ko div­no ra­de u ve­li­kim lju­bav­nim ro­ma­ni­ma” Ili­je Đu­ro­vi­ća...

I auto­ri su raz­mi­je­ni­li mi­šlje­nja o svo­jim knji­ga­ma, pa je ta­ko Spa­hić kon­sta­to­vao da je još pri pr­vom su­sre­tu sa Đu­ro­vi­će­vim tek­stom shva­tio da je ono dje­lo ta­len­to­va­nog pi­sca.

- Iz­gra­dio sam se­bi ne­za­hval­nu po­zi­ci­ju da mi do­sta mla­dih pi­sa­ca ša­lje ru­ko­pi­se, oče­ku­ju­ći da im dam svo­je mi­šlje­nje. Tru­dim se da uvi­jek bu­dem iskren, što po­ne­kad mo­že da bu­de po­gub­no ili po­gre­šno za da­lju ka­ri­je­ru po­ten­ci­jal­nih pi­sa­ca. Sa Ili­jom je to bi­lo dru­ga­či­je. Od pr­vog či­ta­nja, pri­je če­ti­ri go­di­ne, u nje­go­vom tek­stu sam vi­dio ja­snu i auto­ri­ta­tiv­nu do­zu ta­len­ta za ko­ju sam bio si­gu­ran da će bi­ti re­a­li­zo­va­na, na mo­ju ra­dost, kroz ža­nr krat­ke pri­če. Ova knji­ga po­tvr­đu­je mo­ju pro­cje­nu i po­ka­zu­je da će on na­pi­sa­ti još mno­go sjaj­nih tek­sto­va – ka­zao je Spa­hić.

Đu­ro­vić je po­ja­snio da jed­na­ko, la­ko ili te­ško, pi­še i u Ber­li­nu, gdje ži­vi po­sljed­njih po­la go­di­ne. Pro­či­tao je po­tom na­slov­nu pri­ču „Oni to ta­ko div­no ra­de u ve­li­kim lju­bav­nim ro­ma­ni­ma”, na­po­mi­nju­ći da je za­do­vo­ljan iz­da­va­čem.

– Uz po­moć lju­di ko­ji su po­kre­nu­li iz­da­vač­ku ku­ću „Žu­ta kor­nja­ča” ob­ja­vio sam knji­gu ko­ja je već bi­la sprem­na za štam­pu. Sre­đi­va­nje knji­ge je tra­ja­lo vi­še go­di­na i mo­že se re­ći da sam bio sam se­bi ured­nik. Jed­no­sta­van iz­gled knji­ge je dio kon­cep­ta iz­da­va­ča ko­ji ima u pla­nu da ob­ja­vlju­je do­bre i li­je­pe knji­ge – re­kao je Đu­ro­vić.

I Spa­hić i Đu­ro­vić spa­da­ju u onu vr­stu pi­sa­ca ko­ji ne vje­ru­ju u ti­pič­no pred­sta­vlja­nje knji­ga, već ih za­ni­ma di­rekt­na ko­mu­ni­ka­ci­ja sa či­ta­o­ci­ma i to kroz či­ta­nje tek­sta. Spa­hić je pro­či­tao frag­ment iz pri­če „Ma­pa svi­je­ta” iz knji­ge „Pu­na gla­va ra­do­sti” ko­ju je ob­ja­vi­la pod­go­rič­ka iz­da­vač­ka ku­ća „No­va knji­ga”, i na­ja­vio op­ši­ran ro­man.

– U pri­pre­mi je ro­man ko­ji je ra­đen po pri­či „Po­ro­dič­na isto­ri­ja” ko­ja u ovoj zbir­ci za­u­zi­ma tri stra­ne. Knji­ga „Pu­na gla­va ra­do­sti” je ure­đe­na ona­ko ka­ko sam ja to za­mi­slio i što se ti­če re­do­slje­da i sve­ga dru­gog što je ve­za­no za knji­gu i va­žno mi je da su sve te pri­če sa­da na jed­nom mje­stu – re­kao je Spa­hić. 


Za krat­ku pri­ču spe­ci­jal­no mje­sto

U obra­ća­nju pu­bli­ci Spa­hić je „pro­zvao” fe­sti­val, re­kav­ši da je do­bro da se ba­rem jed­no ve­če po­sve­ti krat­koj pri­či... Iz pu­bli­ke se čuo sa­mo je­dan, usa­mljen plje­sak, dok osta­li kao da ni­su shva­ti­li o če­mu Spa­hić go­vo­ri, ili su bi­li sti­dlji­vi da na bi­lo ko­ji na­čin re­a­gu­ju.

Dnevne novine Dan