Nešto se dešava u Crnoj Gori, nešto što je dobro za literaturu. Pojavljuju se knjige koje imaju hrabrosti, smisla, koje ispadaju iz klasičnih istorijskih okvira i motiva. Čuju se takozvani urbani glasovi, ma koliko ovaj pridev bio izanđao i obesmišljen. Naime, biti urban može se i u najmanjem gradu na svetu, Humu na primer, a ne biti takav može se usred Njujorka i Tokija, ili Beograda o čijim je antiurbanim tipovima poput Mome Kapora, moguće ispisati čitavu biblioteku. Jer ovaj pridev, onako kako ga razumem, znači otvorenost, neopterećenost, prihvatanje različitosti i drugosti, spremost na promenu, sve ono što su odlike svakodnevnog života u megalopolisu, ili ih makar mi tako zamišljamo.
Da li je uspeh književnosti u Crnoj Gori povezan s deset godina nezavisnosti, ili s prostom činjenicom da se stvari menjaju i da je na scenu došla nova generacija, oličena između ostalog i u izdavačkoj kuči Žuta kornjača, ne znam, nije ni bitno. Važno je da je do mojih ruku stigla više nego dobra pripovedačka zbirka Brana Mandića Feb je čekao olovku. Nju čini petnaest priča, od kojih su neke povezane i tematski i likovima, ali gotovo sve govore o nekoj vrsti marginalizovanih junaka, onih kojima nešto nedostaje ili imaju ozbiljan problem zbog kojeg su gurnuti u stranu. Ovako sročena rečenica ne znači previše, ipak ono što jeste bitno reći je da ona od samog početka afirmiše poziciju antijunaka, što u crnogorskom istorijskom kontekstu u kojem se čojstvo i junaštvo usađuju od najranijeg detinjstva, bez obzira na ozbiljnu problematiku tih koncepata, nije mala stvar. Ona na neki način normalizuje stvari, dovodi ih u ravnotežu. Čovek u kolicima, momak s jednim testisom, piroman, profesor uinverziteta koji se samopovređuje rezanjem kože, neudata žena u srednjim godinama, to su junaci kojima bi trebalo naći mesto ne samo u literaturi, nego i u stvarnom životu. Još je za književnost to teže, jer je potrebno čitaoce ubediti u verodostojnost takvih sudbina, a čini mi se da je Mandiću to uspelo na veoma dobar način.
Ono što karakteriše ovu zbirku jeste, ako je tako moguće reći, jedan zeugmatski način razmišljanja. (Zeugma je stilska/retorička figura kojom se u isti kontekst stavljaju naizgled dve nepovezane stvari. Na primer: Đorđe je na poslu zaradio platu i prehladu.) Mandić spaja ono što je naizgled nespojivo, stavlja to u isti kontekst i tako se priče odvijaju skačući od asocijacije do asocijacije, a često su one jedna s drugom u nekom paradoksalnom, gotovo oksimoronskom odnosu. Davno je primećeno da je klasična proza metonimijska, pruža se po principima dodira, te samim tim i hronologije. Moderna proza, od Flobera na ovamo često je metonimiju menjala metaforom i funkcionisala po principima asocijacija i zamene, poigravala se hronologijom, a evo kod Mandića se čini da taj princip polako počinje da biva zamenjen drugačijim, kojeg hronologija ne zanima (već prva priča pruža dovoljno dokaza za to). Nije ovo Brano Mandić izmislio, ima dovoljno avangardne i neoavangardne proze koja ga primenjuje, ali mi se čini da on to sada promoviše u crnogorskoj književnosti i to je dobro.
Dok čitate pripovetke iz ove zbirke imate osećaj lakoće pisanja, nekog gotovo iskonskog ritma koji prati rečenicu koja je uvek spremna da vas iznenadi. Mandić se potrudio da priče zgusne do krajnjih granica, one su povremeno zbog očigledne usmerenosti na izraz, ostale površne ili nedovršene, kao neka vrsta proširenih skica, ali to čak i ne smeta jer vas njegov stil ponese toliko da često zaboravite o čemu se zapravo radi u priči. Bilo je zanimljivo videti kako je nekolicinu priča izmestio iz poznatog miljea, i preselio ih na drugi kontinent. Ipak, to nije urađeno stoga da bi se pobeglo od tema, niti da bi se nekim metaforičkim postupkom ukazalo na politički skandal ili socijalni, odnosno etički problem. Ne, čini se da je potreba da se preskoči čitav jedan svet u stvari motivisana lektirom, nekom gotovo bolanjovskom crtom, koja priču priča radi nje same, a opet ni u jednom trenutku ne gubi vezu s realnošću, s referentnim svetom.
Naravno da ova knjiga nije bez mana. Dapače, gledano iz naratološke perspektive ima ih sasvim dovoljno, ali one zaista uspevaju da ostanu sakrivene jer je Mandić postigao priličan stepen zanimljivosti teksta i njegove aktuelnosti, gotovo ni u jednom trenutku ne aludirajući na politiku. Čini mi se da je najbliži tome bio u priči „Psi iz predgrađa“ u kojoj se opisuje konferencija na kojoj sedi creme de la creme nevladinog sektora, a pripovedač razmišlja samo o Melodi, crnoj devojci i novcu koji će zaraditi govoreći stvari u koje baš i ne veruje.
Vredno je pomenuti izdanje, odnosno dizajn. Žuta kornjača je već naišla na moje simpatije zbog minimalizma i brižljivog odnosa prema knjizi kao artefaktu. Ovaj je pristup zadržan i stiče se utisak da su dva okvira zatvorskih ili bolničkih kreveta koji se pojavljuju na naslovnici odlična metafora knjige, a ne samo neke od priča u njoj. Jer oba su nam koncepta prilično poznata, sve su balkanske državice neka vrsta sanatorijuma za neizlečive bolesnike, za one poput nas, koji su zauvek prinuđeni da ostanu tu gde jesu. Samim se tim ona pretvara u zatvor, u mesto u kojem smo pod neprekidnom prinudom.
Kako bilo, Mandić je napisao knjigu koju vredi pročitati, a to je veoma mnogo i ni najmanje lako. Kad se uzmu u obzir i otežavajuće okolnosti – prva knjiga, autor je novinar i kolumnista, onda je ovo ogroman uspeh. Iz sopstvenog ugla sad bih ga savetovao da se okane kolumnističkog posla i da se baci na pisanje, ali na to nemam pravo. Ipak, potajno ću se nadati da će me poslušati.
Vladimir Arsenić, E-novine
